Болест прерано однела велику сликарку

ПРИЧЕ ИЗ АЗБУЧНИКА

Пише: Адвокат Предраг Савић

Још једно дете прослављеног  Љубомира Ковачевића, академика, политичара и творца савремене српске критичке исторографије имало  је трагичну судбину. Видосава Ковачевић, једна је о д пет Љубомирових ћерки и једна је од првих српских сликарки  школованих у Паризу, умрла је изузетно млада …

Захваљујући историчару Чедомиру Антићу,  у једној од предходних прича „Азбучника идентитета“ упознали смо се са ставаралаштвом Љубомира Ковачевића и херојском, страдању његовог сина Владете, 1912. године у борби са Турцима, крај Куманова.

Видосава Ковачевић је, кратко  живела, али је успела да остави импресивна дела, од којих је део сачуван захваљујући збирци Павла Бељанског.  У изванредном делу „Српско сликарство 1900—1950“ (штампаном у Београд 1973. године) чувени  Лазар Трифуновић означује портрете Виде Ковачевић као маестралне, а њену слику „Глава девојчице“ сматра ремек-делом своје епохе. Видосава Ковачевић је рођена 1889. године у угледној београдској породици историчара и државника Љубомира Ковачевића.

РЕМЕК ДЕЛО: „Глава девојчице“

Видосава је стручно образовање је започела 1905. године на Уметничко-занатској школи у Београду. Тој фази школовања припадају цртежи, акварели, слике и везови настали у периоду између 1905. и 1910. године, из којих се јасно ишчитава наставни програм школе и велики утицај професора: Ристе и Бете Вукановић и Марка Мурата.

Потом Видосава Ковачевић наставља школовање у Паризу, најпре у приватној школи Жулијен, а затим и на Академији лепих уметности. Париски боравак био је, нажалост, кратког века. Услед трагичних ратних околности које су задесиле Србију, али и њену породицу (смрт брата Владете), у Београд се враћа 1912. године. Дела насликана у Београду непосредно након завршетка школовања и током њеног боравка у Паризу припадају другој фази стваралаштва. На њима се може уочити осамостаљење сликарског језика. У овом периоду уметница достиже врхунац свог ликовног језика и стила, те се дела попут „Студије за портрет“, „Банаћанина“, „Предела са мостом“, „Плаже“ и „Главе девојчице“, могу сматрати највреднијим достигнућима њеног опуса.

Видосава је волела да слика портрете

Током година проведених на Уметничко-занатској школи, у складу с наставним програмом, најчешћа тема Видосавиних уљаних слика били су портрети. Окренута моделима из окружења, највише је сликала чланове своје породице и пријатеље, типичне представнике тадашњег грађанског слоја. Ипак, као посебна целина појављује се и серија портрета школских модела. Једноставније одевени и постављени у другачији контекст, они се јасно разликују од репрезентативних портрета грађанске елите. Судећи по изгледу и одећи, тој групи би припадала и „Глава девојчице“.

Овај непотписани рад, на основу исказа Видосавине сестре Милице Ракић, настао је највероватније 1909. годину. Реч је о портрету девојке затворених очију, с марамом на глави. Премда је цртеж јасан, почиње да се уочава омекшавање и већа слобода у односу на раније радове. Колорит је снажан, иако још увек сведен на мали број боја: црвену позадину, белу одећу и жућкасту боју инкарната. Као новина јављају се колористички акценти на лицу: румени образи и беле тачке светлости на носу и устима, због којих слика добија много ведрији карактер. Поред напретка у коришћењу боје, искорак се осећа и у потезу. Он више није углађен и хомоген, већ јасно видљив и знатно снажнији него раније, што доприноси утиску живости.

Шума у Топчидеру, уље на картону

Иако се по избору теме – девојка са затвореним очима – надовезује на дела претходне генерације сликара попут Ђорђа Крстића, Бете Вукановић и Ђорђа Јовановића, Видосава Ковачевић је портретом Глава девојке наговестила оно што ће током наредних година постати основна преокупација њеног сликарства – слободнији потез и богатији колорит, констатује се  на сајту Спомен – збирке Бељански..

Нажалост, 1913. године још једна велика трегедија погађа Љубомира Ковачевића и његову супругу Драгињу. Тада од галопирајуће туберкулозе умире неизмерно талентована и већ доказана слиакрка Видоава Ковачевић. Ретроспективне изложбе имала је у Народном музеју у Ваљеву (1988) и Спомен-збирци Павла Бељанског (2000). Велики број радова изгубљен је у Првом светском рату, неке од најбољих однела је у Париз, они који су остали у породици у другој половини XX века доспели су у музеје у Србији путем откупа и поклона. Павле Бељански откупљивао је њена дела за своју колекцију савременог српског сликарства и понајвише захваљујући њему данас смо у прилици да се дивимо ремек делима Видосаве Ковачевић.

 

Submit a Comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CAPTCHA

*