Спасилац и чувар српског блага

ПРИЧЕ ИЗ АЗБУЧНИКА

Пише: Адвокат Предраг Савић

Проф. др Радослав Грујић (Земун, 29. јун 1878 — Хвар, 25. мај 1955) је био српски православни теолог и историчар, дописни члан САНУ и први управник и највећи дародавац Музеја СПЦ. Остаће упамћен као спасилац о чувар више вагона црквених и националних драгоцености у Другом светском рату. У рушевинама манастира Светих архангела у Призрену Радослав Грујић је пронашао 1927. године посмртне остатке цара Душана који се сада налазе у црква Светог Марка у Београду.

ПРОНАШАО КОСТИ И ЦАРА ДУШАНА: Радослав Грујић

Захваљући делима Слободана Милеуснића, прерано преминулог директора Музеја СПЦ, остала је сачувана успомена на Радослава Грујића. Као српски православни свештеник и историчар већи део живота посветио је изучавању историје Српске православне цркве. Школовао се у родном месту Земуну, а богословију је 1899. године завршио у Сремским Карловцима. Одмах по завршетку богословије рукоположен је за свештеника и постављен за парохисјког помоћника при храму Свете тројице у Земуну. Старешина храма за време Грујићевог службовања био је прота Димитрије Руварац.

Након положених додатних испита постављен је за професора катихету у Великој гимназији у Бјеловару 1904. и на овом месту је остао до 1914. године. У Бјеловару је почео да прикупља грађу о српској историји у Славонији и широм Угарске. У овом периоду је завршио студије права у Бечу (1908). Филозофске науке студирао је у Загребу где је дипломирао 1911. године. На истом факултету је 1919. и докторирао. И поред професионалних обавеза у овом пеироду је написао и објавио 69 радова. Значајем се истиче Апологија српског народа у Хрватској и Славонији и његових главних обележја (1909). Рад је био конципиран као одговор државном тужиоцу на процесу против педесет тројице Срба познатом као велеиздајнички процес.

На почетку Првог светског рата аустроугарске власти су га ухапсиле и затвориле као велеиздајника. Пуштен је наредне 1915. године. Једно време се налазио у кућном притвору, а затим је премештен у Госпић. После две године враћен је у Бјеловар. Након завршетка Првог светског рата предавао је у Београду у Другој гимназији а затим у Богословији Свети Сава.

Године 1920. изабран је за професора националне историје на Филозофском факултету у Скопљу. Период живота у Скопљу је најинтензивнији период његовог научног стваралаштва. У два наврата био је декан факултета у Скопљу (1930-1933 и 1935-1937). Основао је Скопско научно друштво коме је председавао од 1921. до 1937. године. Покренуо је 1925. Гласник скопског научног друштва који је убрајан међу најзначајније публикације у области друштвених и историјских наука у међуратној југословенској држави. Оснивач је Музеја Јужне Србије у Скопљу чији је управник био од 1921. до 1937. године Свети синиод СПЦ је професора др Грујућа 1937. године вратио из Скопља, где је био декан Филозофског факултета, и овластио га да ради на стварању Музеја СПЦ . Током Другог светског рата је радио на збрињавању српских избеглица из ратних подручјаи на прикупљању материјала и сведочанстава о геноциду над Србима.

Део реликвија које Грујић успео да спаси и врати из Хрватске

Априла 1942. користећи се својим даљим германским пореклом, личним познанством и благонаклоношћу, ратног саветника при Управном штабу за Србију, мајора Јохана Албрехта фон Рајсвица, Грујић је удпео да обезбеде пренос моштију српских светитеља кнеза Лазара из манастира Бешеново, те оскрнављене мошти цара Уроша из манастира Јазак и деспота Стефана Штиљановића из манастира Шишатовац, у окупирани Београд.

Захваљући деловању професора Грујића СПЦ је априла 1946. године враћено 11 вагона црквених драгоцености које су окупатори и усташе опљачкали из српских црква и манастира током Другог светског рата.

После Другог светског рата комунисти су га избрисали са списка грађана, лишен је српске националнне чати и стављен на листу ратних злочинаца, јер су његова предавања током ратних година на Коларчевом универзитету преношена на Радио Београду, тада у служби немачких окупационих власти. Забрањени су му јавни наступи и одузето му је право гласа. Суд части Београдског универзитета потом је удаљио овог великана из наставе.
После ове две идеолошки инспирасе пресуде, донете у поступцима који не гарантују ни минимум правичног суђења и могућности одбране, долази и трећа од стране „Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача“ која га је прогласила за „злочинца који је радио на фашизирању српског народа“.

О тим данима упечатљиво сведочи академик Војислав Ђурић који га памти још из ране младости: „Грујић је био човек изгубљене националне части коме су били забрањени јавни наступи, није имао право гласа. Та неправда га је дубоко ранила, тешко је то одболовао. Сачувао је ведар дух захваљујући својој природи и богословском образовању“.
Према подацима из текстова Далибора Дрекића, Радослав Грујић умро је у 77. години током лечења на Хвару и сахрањен је 1. јуна 1955. на Новом гробљу у Београду. Његови и посмртни остаци супруге Милице према њиховој жељи пренети су 11. новебра 1992. у фрушкогорски манастир Гргетег.
Група београдских интелектуалаца, након серије текстова о овом великану који су објављени у Вечерњим новостима, поднела је… захтев за рехабилитацију једног од највећих српских умова. Захтев за рехабилитацију поднео је Владимир Давидовић, опуномоћеник Богословског факултета и један од иницијатора исправљања седмодеценијске неправде према богослову, научнику и хуманисти. Пресудом коју је донео Предраг Васић, судија Вишег суда у Београду, 07. марта 2014. рехабилитован протојереј СПЦ и академик проф. др Радослав Грујић, па је тако барем мало исправљена неправда и спрана љага са лика и дела овог великог човека, по коме је и једна улица на Врачару добила име.

Submit a Comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CAPTCHA

*