За херојем плакала цела Србија

ПРИЧЕ ИЗ АЗБУЧНИКА Пише: Адвокат Предраг Савић Сахрана једног српског  хероја 1912. године расплакала је цео Београд и Србију. Све тадашње дневне новине писале су како је Љубомир Ковачевић, велики српски историчар, академик, учитељ Владимира Ћоровића и таст Милана Ракића, након Кумановске битке сам, у посебном вагону, допратио у престоницу тело свог сина јединца. Владета Ковачевић је 21. октобра 1912. херојски положио свој млади живот за ослобођење Старе и Јужне Србије у Првом  балканском рату. Над отвореним гробом, док су сви у несагледивој маси света плакали, сузу није пустио само отац јунаков. Одржао је кратку бесмртну беседу којом је додирнуо саму срж српског етоса и етноса, посветивши жртву и свога сина и његових сабораца у свим вековима. У екслузивном истраживању „Азбучника идентитета“ историчар Чедомир Антић реконструисао је  животни пут Љубомира Ковачевића уз посебан осврт на његово научно дело.  Љубомир  је као  академик, у два наврата бо министар просвете и црквених дела Краљевине Србије. Био је  и члан Државног савета, али учесник у ратова за ослобођење Србије против Турске. -Љубомир Ковачевић  није био само утемиљивач критичке историјографије у Кнежевини и касније Краљевини Србији – напомиње Чедомир Антић – већ и  успешан политичар, министар, велики реформатор српке просвете. Захваљујући Ковачевићевом деловању сазнали смо да Вук Бранковић није  издао на Косову. Поред свега тога, овај познати историчар био је и ратник у ослободичким ратовима против Турске. Имао је пет ћерки и једног сина. Ковачевић је као члан Државног савета послао свог јединог сина Владету у Први балкански рат јер је, сматрао да је то обавеза и привилегија политичара… Према истраживањима Јована Пејчића, Станоје Станојевић, чувени  историчар, први српски енциклопедиста, члан Српске краљевске академије и редовни...

Opširnije

Болест прерано однела велику сликарку

ПРИЧЕ ИЗ АЗБУЧНИКА Пише: Адвокат Предраг Савић Још једно дете прослављеног  Љубомира Ковачевића, академика, политичара и творца савремене српске критичке исторографије имало  је трагичну судбину. Видосава Ковачевић, једна је о д пет Љубомирових ћерки и једна је од првих српских сликарки  школованих у Паризу, умрла је изузетно млада … Захваљујући историчару Чедомиру Антићу,  у једној од предходних прича „Азбучника идентитета“ упознали смо се са ставаралаштвом Љубомира Ковачевића и херојском, страдању његовог сина Владете, 1912. године у борби са Турцима, крај Куманова. Видосава Ковачевић је, кратко  живела, али је успела да остави импресивна дела, од којих је део сачуван захваљујући збирци Павла Бељанског.  У изванредном делу „Српско сликарство 1900—1950“ (штампаном у Београд 1973. године) чувени  Лазар Трифуновић означује портрете Виде Ковачевић као маестралне, а њену слику „Глава девојчице“ сматра ремек-делом своје епохе. Видосава Ковачевић је рођена 1889. године у угледној београдској породици историчара и државника Љубомира Ковачевића. Видосава је стручно образовање је започела 1905. године на Уметничко-занатској школи у Београду. Тој фази школовања припадају цртежи, акварели, слике и везови настали у периоду између 1905. и 1910. године, из којих се јасно ишчитава наставни програм школе и велики утицај професора: Ристе и Бете Вукановић и Марка Мурата. Потом Видосава Ковачевић наставља школовање у Паризу, најпре у приватној школи Жулијен, а затим и на Академији лепих уметности. Париски боравак био је, нажалост, кратког века. Услед трагичних ратних околности које су задесиле Србију, али и њену породицу (смрт брата Владете), у Београд се враћа 1912. године. Дела насликана у Београду непосредно након завршетка школовања и током њеног боравка у Паризу припадају другој фази стваралаштва. На њима се може уочити осамостаљење сликарског језика. У овом...

Opširnije

Спасилац и чувар српског блага

ПРИЧЕ ИЗ АЗБУЧНИКА Пише: Адвокат Предраг Савић Проф. др Радослав Грујић (Земун, 29. јун 1878 — Хвар, 25. мај 1955) је био српски православни теолог и историчар, дописни члан САНУ и први управник и највећи дародавац Музеја СПЦ. Остаће упамћен као спасилац о чувар више вагона црквених и националних драгоцености у Другом светском рату. У рушевинама манастира Светих архангела у Призрену Радослав Грујић је пронашао 1927. године посмртне остатке цара Душана који се сада налазе у црква Светог Марка у Београду. Захваљући делима Слободана Милеуснића, прерано преминулог директора Музеја СПЦ, остала је сачувана успомена на Радослава Грујића. Као српски православни свештеник и историчар већи део живота посветио је изучавању историје Српске православне цркве. Школовао се у родном месту Земуну, а богословију је 1899. године завршио у Сремским Карловцима. Одмах по завршетку богословије рукоположен је за свештеника и постављен за парохисјког помоћника при храму Свете тројице у Земуну. Старешина храма за време Грујићевог службовања био је прота Димитрије Руварац. Након положених додатних испита постављен је за професора катихету у Великој гимназији у Бјеловару 1904. и на овом месту је остао до 1914. године. У Бјеловару је почео да прикупља грађу о српској историји у Славонији и широм Угарске. У овом периоду је завршио студије права у Бечу (1908). Филозофске науке студирао је у Загребу где је дипломирао 1911. године. На истом факултету је 1919. и докторирао. И поред професионалних обавеза у овом пеироду је написао и објавио 69 радова. Значајем се истиче Апологија српског народа у Хрватској и Славонији и његових главних обележја (1909). Рад је био конципиран као одговор државном тужиоцу на процесу против педесет тројице Срба познатом као велеиздајнички...

Opširnije

Сва доброчинства и задужбине оца Томе

Када би се којим случајем бирали шампиони у доброчинству у новије време онда би вероватно међу најозбиљнијм кандидатима био покојни  протојерј ставрофор Томислав Марковић, српски свештеник из Дортмунда и мајор британске армије. Тешко је побројати све шта је овај добротвор и јединствен човек у српској дијспори урадио за српски род. Био је духовник српској емиграцији, одиграо је значајну у логу у превазилажењу раскола  између  СПЦ и Новограчаничке митрополије, био је мецена многим  псицима, сликарима и осталим уметницима. За време  распада бивше Југославије и рата послао је на стотине шлепера помоћи најугроженијима, обезбедио је стипендије за 300 ратне сирочади, пронашао је из немачких и других европских музеја у домовину вратио многе црвене реликвије и уметничка дела од изузетног значаја опљачкана  током Другог и Првог светког рата, водио бригу о српским војничким и логорашким гробљима у расејању… Отац Тома, како су га звали сви који су га познавали, родио се 1940. године у близини Крагујевца, у селу Добрача. По завршетку студија теологије и филологије у Београду, почиње несвакидашња печалбарска одисеја овог истакнутог српског родољуба и трајаће све до његове смрти 2004. године. Захваљујући Благоју В.Савићу, песнику, сликару, гуслару и новинару који тренутно живи у Лондону у прилици смо да  уз екслузивне снимке и  фотографије, реконструишемо  животни пут оца Томе. Завршио је Богословију и Богословски факултет у Београду, а упоредо је студирао руски језик и књижевност на Филозофском факултету у Београду. По заврсетку студија уписао је 1965. године последипломске студије у Бечу, посветивши се изучавању дела Владике Николаја Велимировића. Већ наредне године прелази у Лондон. Након женидбе Лондону тадашњи епископ Лаврентије, рукоположио га је за свештеника, а потом је изабран за секретара...

Opširnije

Јунак дечје маште

За своје 84 године живота Радивој Раша Попов стига је да буде: песник, приповедач, сценариста, глумац, сатиричар, новинар, уредник, ТВ лице, лектор, полиглота и ерудита, светски човек …. У једном од прошлих текстова о „Азбучнику идентитета“ појасанили смо како је један од разговора на повратку са изложбе слика у кући Саве Шумоновића у Шиду, покојних Радивоја Раше Попова и Иване Ванић Савић, послужио је као иницијална каписла за осмишљавање и стварање ове емисије. Чињница да је наша Редакција недавно дошло до већег дела књига из библиотеке Раше Попова и фотографија из његовог фото албума, повод је да се присетимо овог јунка детињства многих генерациаја. Део поменутих књига и фотографија поклоњен је Библиотеци ОШ „Зага Маливук“ из Крњаче и оне ће  бити изложене сутра, 24. октобра на 63. мааеђународном београдском сајму књига, у хали два, на штанду Министарства просвете Владе Србије.       од оца Петра и мајке Даринке, рођене Убавић. Брат му је публициста Душан Попов. Године 1952. дошао је на студије у Београд. Завршио је Филозофски факултет. Више је волео историју од књижевности, али ипак се определио за књижевност. Новинарску каријеру започео у новосадском Дневнику. Био је новинар листа „Младост“ од 1961. до 1964, затим новинар Радио Београда од 1964. до 1967. У Телевизији Београд је био до 1995. године.         српскохрватски језик у Лондону, Бирмингему и Нотингему од 1975. до 1977. Главни уредник издавачке куће Матица српска био је од 1983. до 1985. године. Написао је више десетина дечијих  књига. О друштвеним темама писао је као колумниста листа „Политика“. Био је приповедач у ТВ серијама попут „Радост сазнања“, „Фазони и форе“, „Варошарије“, „У сну сан“, „Шешир без дна“. Више од стотину педесет пута појавио се у серији за децу „Фазони и форе“ као Раша Проналазач. Преминуо је 19. априла 2017. године и сахрањен 22. априла у Алеји заслужних грађана на Новом...

Opširnije