Građansko pravo

Pravni stav Parničnog odeljenja VSS

GRAĐANSKOPRAVNI IMUNITET SUDIJA

“…Tužba radi naknade štete protiv sudije zbog nezakonitog ili nepravilnog rada odbacuje se kao nedozvoljena…”

Poslednjih meseci masovno se pred opštinskim srpskim sudovima podnose tužbe (jednoobraznog sadržaja) radi naknade nematerijalne štete (sa vrednošću spora od 9.900,00 dinara, što ga čini sporom male vrednosti) protiv sudija (najčešće Vrhovnog suda) zbog (navodno) nezakonitog ili nepravilnog rada prilikom donošenja od-luka. Najavljuju da će se takve tužbe podnositi svaki mesec. Na ročištima se opravdavaju činjenicom potrebe nužnog pritiska “da se sudije uozbilje.”
Ako se zna da u Republici u svakom momentu ima najmanje 1.000.000 predmeta u svim sudovima (počev od prekršajnih sudova do Vrhovnog suda) iako tužioci najavljuju da će svakog meseca podnositi 9.500 tužbi protiv sudija Vrhovnog i Okružnog suda jasno je da meritorno odlučivanje vodi paralizi sudskog sistema.
Postupajuće sudije različito postupaju: neki dostavljaju tužbe na odgovor (suprotno ZPP-u jer se radi o sporovima male vrednosti); drugi zakazuju ročišta povodom predloga za izdavanje privremene mere (zabrana obavljanja dužnosti sudije?), treći zakazuju ročišta za glavnu raspravu sa pismenom poukom da će doneti presuda zbog izostanka; najveći broj predmeta se ne zakazuje.
Stari, a i novi ZPP ne sadrži pravila o odbačaju tužbe zbog nedopuštenosti (nedostatka tuživosti). Vrhovni sud se o ovom pitanju nikada nije izjasnio u obliku zaključka ili pravnog shvatanja.
U ranije malobrojnim sporovima pokrenutim u režimu ranijeg zakona protiv sudija radi naknade (uglavnom) nematerijalne štete nižestepeni sudovi su meritorno sudili i zahtev odbijali. Smatralo se da je tuživost stvar samog subjektivnog prava, da ne predstavlja procesnu pretpostavku i da u slučaju nedostatka tuživosti (kao u ovom slučaju) treba meritorno odlučiti presudom.
Zbog novih tendencija u evropskom pravu i pojačanih težnji za zaštitom sudija u obavljanju funkcija ali i pooštrenim drugim vidovima njihove odgovornosti (disciplinske), sadržine novog Ustava, izmenjenih pravila o odgovornosti i potenciranju imuniteta, mišljenja pravne teorije koje je u direktnoj suprotnosti sa vladajućom praksom nižestepenih sudova, a imajući u vidu nov sociološki fenomen masovnog podnošenja tužbi protiv sudija zbog navodne greške u -suđenju, nameće se potreba zauzimanja pravnog shvatanja o odbacivanju tužbe.
Razlozi su sledeći:
I
Zakon o sudijama
Važeći Zakon o sudijama (“Službeni glasnik RS”, br. 63/01..-.43/06) sadrži pravilo o građanskopravnom imunitetu sudije i neodgovornosti za štetu u vršenju svoje funkcije. Dok ranija pravila imunitet ne pominju, član 5. sada važećeg Zakona (sa naslovom “Imunitet”), propisuje da sudija nikome nije odgovoran za mišljenje ili glas dat u vršenju sudijske dužnosti, a po članu 6. za štetu koju sudija prouzrokuje nezakonitim ili nepravilnim radom odgovara Republika Srbija. Pravilo o regresu sadržano je u stavu drugom iste odredbe po kome ako je šteta prouzrokovana namerno ili grubom nepažnjom Republika Srbija može od sudije tražiti naknadu isplaćenog iz-nosa. Slična pravila bila su sadržana i u ranijem Zakonu o sudovima (član 56) s tim što je položaj sudije bio nešto povoljniji, jer je država imala pravo regresa samo u roku od šest meseci.

II
Evropski standardi
1) Osnovna načela o nezavisnosti sudstva (usvojena u Milanu od 26.8. do 6.9.1985. godine i prihvaćena rezolucijom Generalne skupštine Ujedinjenih Nacija br. 40132 od 29.11.1985. godine i 401146 od 13.12.1985. godine), kada govore o nezavisnosti sudstva u tački 2. kažu: sudstvo rešava predmete nepristrasno, na osnovu činjenica i u skladu sa zakonom, bez ikakvih ograničenja, nepropisnih uticaja, podsticanja, pritisaka, pretnji ili ometanja, direktnih ili indirektnih sa bilo koje strane i iz bilo kog razloga; a u odeljku o profesionalnoj tajni i imunitetu u tački 15. navodi se: sudije moraju biti vezane profesionalnom tajnom u pogledu razmatranja predmeta i poverljivih informacija, stečenih prilikom obavljanja njihovih dužnosti, van javnih rasprava i nisu pod obavezom svedočenja o tim pitanjima; a u tački 16. stoji ne dirajući im u pravila disciplinske odgovornosti ili bilo koje pravo na žalbu ili naknadu štete od države, u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom, sudije moraju uživati lični imunitet od građanske odgovornosti u parnicama za naknadu štete usled neprimernih postupaka ili grešaka u vršenju svoje sudijske funkcije;
2) Preporuka br. (R. 94) 12. Komiteta ministara Saveta Evrope državama članicama nezavisnosti, efikasnosti i ulozi sudija u odeljku koji se bavi opštim načelima nezavisnosti sudija od III-d bliže konkretizuje citirana osnovna načela o nezavisnosti sudstva i kaže: “U postupku suđenja sudije treba da budu nazavisne i sposobne da deluju bez ograničenja, neprimernih uticaja, podstrekavanja, pritisaka, pretnji ili mešanja, neposrednih ili posrednih sa bilo koje strane i iz bilo kog razloga. Zakonom treba da budu predviđene sankcije protiv lica koje utiču ili imaju nameru da utiču na sudije na pomenute načine.
Preporuka (R. 2000) 6- tačka 17. Komiteta ministara o statusu državnih službenika od 24.2.2000. godine (u nedostatku drugih propisa pravilo bi se moglo odnositi i na sudije) sadrži normu po -kome “države treba da obezbede zaštitu državnih službenika koji su zbog zakonitog obavljanja svoje dužnosti predmet uvredljivih iz-java i drugih nezakonitih činova od strane trećih lica”.
3) Evropski zakon o sudijama iz 1998. godine u članu 5. tačka 1. -sadrži pravilo o građanskopravnom imunitetu sudije i nemogućnosti njihove deliktne odgovornosti zbog greške u suđenju, (nezakonitog ili nepravilnog rada) uz mogućnost regresa od države od sudije u -tačno određenim slučajevima.

III
Ustav
Ustav RS u članu 35. sadrži pravilo po kome svako ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave. Zakon određuje uslove pod kojima oštećeni ima pravo da zahteva naknadu štete neposredno od lica koju je štetu prouzrokovalo (stav 3).
Slično pravilo bilo je sadržano i u članu 25. ranijeg Republičkog Ustava ali pada u oči da se u sadašnjem Ustavu govori o “zahtevu”, pa bi se mogao izvesti zaključak da Ustav pod zahtevom podrazumeva tužbu u formalnom smislu.
Konkretizujući citirano načelo Ustav u članu 151. definiše imunitet na sledeći način: “Sudija ne može biti pozvan na odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje prilikom donošenja sudske odluke, osim ako se radi o krivičnom delu kršenja zakona od strane sudije”. Pod odgovornošću ne podrazumeva se samo krivična već građanskopravna odgovornost.

IV
Pravna teorija
U pogledu pitanja (kako sud treba da postupi povodom traženja zaštite za jedno pravo koje zakon isključuje kao u ovom slučaju) pravna teorija je gotovo jedinstvena. Profesor Poznić kaže: “Sud može pristupiti meritornom odlučivanju kad ima pred sobom jedno subjektivno pravo koje je za zaštitu podobno. Tuživost je uslov za meritorno odlučivanje i ima značaj procesne pretpostavke. Ako ona nedostaje tužbu rešenjem treba odbaciti.” (dr Borivoje Poznić – “Građansko-procesno pravo” 1982. godina, str. 41; SLIČNO: dr B. Borislav Blagojević – “Načela” str. 222 i 313; Juhart – “Građansko-procesno pravo”, Ljubljana, str. 258; Borivoje Poznić – Vesna Rakić Vodinelić, “Građansko-procesno pravo”, Savremena administracija 1999. godina, str. 39).
Iz izloženih međunarodnih standarda, Ustava koji govori o zahtevu (tužba je zahtev u formalnom smislu), sadržine Zakona o sudijama (koji u naslovu sadrži odrednicu o građanskopravnom imunitetu) nesumnjivo proizilazi zaključak koji je saglasan vladajućoj teoriji da pravo na naknadu štete protiv sudije nije podobno za sudsku zaštitu. Posledica nepostojanja tuživosti je odbačaj tužbe.
Naime, u etimološkom značenju imunitet je povlastica tj. pravo određenog subjekta da bude izuzet od primene pojedinih propisa koji se na druga lica redovno primenjuju. Ako je to tako i ako iz sadržine pravila o imunitetu unapred proizilazi zaključak o neodgovornosti tuženog sudije za grešku u obavljanju funkcije, i ako je ishod spora unapred poznat čime bi se mogao opravdati parnični postupak u kome bi sudija morao ili da odgovara na tužbu ili da u sporovima male vrednosti zbog načela usmenosti prisustvuje svakom ročištu, kako bi sprečio donošenje presude zbog izostanka (član 476. ZPP – donošenje negativne presude zbog izostanka je sporno zato što se pravilo o funkcionalnom imunitetu teško može braniti opšte poznatom okolnošću). Imunitet dakle po definiciji znači odsustvo ili prekid započetog postupka.
Meritorno odlučivanje podrazumeva raspravljanje i najčešće izvođenje dokaza da bi se došlo do pravilne i tačne presude. Ali kada tužilac tvrdi da je sudija učinio grešku u donošenju odluke raspravljanje se pokazuje kao nepotrebno, pa meritorna odluka zahteva puko prisustvo tuženog sudije na raspravi. O potrošenom vremenu, troškovima i teškoćama posle presuđenja u njihovoj realizaciji, slabljenju autoriteta suda i sudija nije potrebno trošiti reči. S druge strane podnošenje tužbe kod jasnih pravila o neodgovornosti sudije znači šikanu, maltretiranje, neprimerno i besciljno vršenje prava (kršenje Načela o savesnom korišćenju prava iz člana 9. stav 1. ZPP – zloupotrebu prava), neskriven pritisak, ometanje, neprimerni uticaj i zastrašivanje. Zato se paraliza rada sudova može izbeći i suština sudijskog imuniteta očuvati samo odbačajem tužbe u fazi prethodnog ispitivanja (a i docnije sve do zaključenja glavne rasprave).
Donošenje rešenja o odbačaju bilo bi zasnovano na analogiji:
a) zbog nepostojanja pravnog interesa za podnošenje tužbe (član 279. stav 1. tačka 6. ZPP). Za svaku parničnu radnju (kod tužbe za utvrđenje pravni interes je samo izričito zakonom izražen nužno je postojanje pravnog interesa). U prisustvu jasnih pravila o postojanju imuniteta i neodgovornosti sudije za greške u obavljanju funkcije i poznatog ishoda spora, vršenja zloupotrebe prava koji se ne skriva iz člana 9. stav 1. ZPP, i jasno definisane zaštite stranke (odgovornost države sa pravom regresa protiv sudije), vidljivo je nepostojanje pravnog interesa za uspeh u sporu;
b) ili tužba bi mogla biti odbačena i na osnovu člana 35. i 151. Ustava Republike Srbije (direktna primena Ustava) i citiranih međunarodnih standarda.
(Pravno shvatanje usvojeno na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 15. marta 2007. godine)